26. novembar je 1903. godine, a proslavljeni i nezadovoljni Gustav Klimt piše Ministarstvu zahtevajući da se njegovi radovi izlože u Auli Magna na Bečkom univerzitetu. Nedugo potom, u decembru iste godine, časopis bečke secesije, Ver Sacrum, blokira zauvek svoje prese. U godinama na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek, u klimi vatrenog učešća javnosti i kulturne elite u vezi res publicа temе, austrijskom umetniku je povereno od strane Ministarstva kulture i obrazovanja da ukrasi najvažniji prostor Alma Mater Rudolfina-e. Da to izvede, počevši  svoj rad 1898. godine, Klimt izražava nameru da predstavi antropomorfizaciju tri Fakulteta koja karakterišu bečki univerzitet: Filozofija, Medicina i Pravo.

Priča o kojoj danas govorimo je presudna za razumevanje odnosa umetnika sa državnim poručbinama i duhom koji je pokretao njegovu četku. Strastveni pristalica javne umetnosti, Klimt je u njoj video jedini način da se delo oslobodi komodifikacije i zaista uključi u jednu neelitističku paradigmi u kojoj je arhitektura ujedinjena sa slikarstvom. Iz tih razloga, lako je pretpostaviti razočarenje koje je morao osetiti kada je, 1900. godine, na prezentaciji prvog od tri dela tokom Sedme secesionističke izložbe; Philosophie je, zapravo, dobila brojne kritike. Takav prezir pokazali su sami profesori univerziteta koji su – u značajnom broju (govorimo o gotovo 90 profesora) – odlučili da protestuju protiv ovog ostvarenja predvođeni  rektorom lično. Ovakvo ogorčenje izazvao je alegorijski predlog sadržan u nameri umetnika. Na platnu, grupa međusobno izuvijanih ženskih i muških tela, kao u transu, bi prema Klimtu trebalo da predstavlja rođenje, plodnost i smrt. Poput zagonetnog svemira koji se pomalja iz magle nesvesnosti, zemaljska kugla se pojavljuje na desnoj strani tela sa prividno ljudskim licem: s one strane ljudske nestalnosti i njihovog životnog ciklusa, tamna misterija ostaje nepobitna i jedino razbijanje tame može doći jedino od Mudrosti, figure od čiste svetlosti koja – pomaljajući se odozdo – osvetljava ljudska tela. Tradicionalne formalne reprezentacije koje su manje odgovarale bečkoj publici, dok mnoštvo simboličkih udova prenosi očaj ili spokojstvo koje karakteriše običnog čoveka; ne genija prošlosti koga treba veličati, već samo značenje mudrosti koja baca svetlo tamo gde je tama najgušća i tamo gde se Filozofija prvi put pojavila. Ova vizija, međutim, nije bila cenjena u akademskoj publici koja je videla u tim telima samo masu mesa senzualno predstavljenog, kao u prokletim orgijama: Klimtovsku grupu pohotnih. Ipak, postoji nešto više u Klimtovim delima, nešto što on pokušava da nastavi uprkos protestima, prezira i pisma žalbe koje pokušavaju da skrenu pažnju Ministarstva kulture i obrazovanja, pisma koja se zalažu za reviziju porudžbine iz 1894. godine u korist umetnika. On se nije predao. 1901 godine, Medicina, trudna, prikazana među skeletima i nagim telima, predstavljala je još jednom za svoje kritičare, nešto između anatomije i čistog senzualnog i orgijastičnog delirijuma. Ovoga puta ne samo da je delo izazvalo ogroman broj radoznalih posetilaca (skoro četrdeset hiljada), već je pripremilo teren za konačnu propast triptiha. Dve godine kasnije, 1903, predstavljeno je Pravo i to je bila kap koja je prelila čašu: otvoreno je čak i parlamentarno pitanje, koje je imalo za cilj da proglasi ove radove neprikladnim za izlaganje u Auli Magna na Univerzitetu. Ishod ovog predloga bio je pozitivan. Radovi su stoga prebačeni u Galeriju moderne umetnosti izgrađene u tim godinama.

Klimtovo ogorčenje bilo je takvo da je svojom rukom pisao ministru Von Hartelu da preseli platna tamo gde bi morala i ostati. Nažalost, nije imao sreće i -kao što je rečeno- ova afera je bila je uzrok materijalnog uništenja ove dekoracije. Dve godine kasnije, Klimt objašnjava svojoj prijateljici Berti Zuckerkandl da razlog njegovog nezadovoljstva nije bio rezultat kritike koliko razočaranje zbog gubitka pažnje od strane javnog poručioca: “Odustio sam se od posla koji mi je poverilo Ministarstvo prosvete, ne zato što sam se osećao uvređenim zbog brojnih napada uperenih prema meni. Neosetljiv sam na napade. Ministarstvo me je nateralo da shvatim da sam motiv sramote. Za umetnika ne postoji ništa bolnije od stvaranja dela, dobijanja nadoknade, za poručioca koji ga u potpunosti ne podržava srcem i razumom”.

Klimt je nastavio svoju karijeru prosvetljenog i afirmisanog umetnika uz nekoliko pokrovitelja, da je čak, 1907. godine, uspeo da otkupi svoj dekorativni triptih preradjujući ga u potpunosti.

Priča se mogla završiti ovde, ali na žalost ovo je priča bez srećnog završetka. Nakon umetnikove smrti 1918. godine, dva industrijalca kupila su tri fakultätsbilder koja su 1938. godine zaplenili nacisti. Nakon čuvene izložbe u kojoj su bila postavljena 1943. godine, slike su poslate u čuveni dvorac Immendorf, koji je postao neka vrsta skladišta za umetnička dela uključujući i veći deo kolekcije umetnika ništa drugo do veliki deo privatne kolekcije industrijalca Lederera.

Nažalost, Immendorf je bio poslednje prebivalište ovih dela: 1945, SS, ne želeći da zamak i umetnička dela koja je čuvao prepusti rukama ruskih trupa, izazvali su požar spalivši tako sve što se u njemu nalazilo. Od Filozofije, Medicine i Prava ostale su samo crno-bele fotografije, sećanje za one koji ih gledaju i motiv velikog žala.

U filmu The Monuments Men, sposobna i hrabra režija George Clooneiy-a, adaptira knjigu Roberta Morsea Edsel-a u film, koji govori o grupi neustrašivih koji čine sve kako bi spasili umetnička dela od nacističkog uništenja i omogućili budućim generacijama da u njima uživaju po cenu života. I iako bismo želeli da ostanemo u polju fikcije ili bar u prošlosti, naša misao ne može a da se ne bavi nedavnim uništenjima asirskih gradova Nimrud i Hatra, Mosul, Rakka i Palmira, drevnih nedužnih svedoka krvave ludosti koja oduvek proganja ljudsko biće i koje je, izgleda, u stanju da obriše čak i one spomenike koje je bilo sposobno da ostvari.

Nama i potomstvu ostaje samo sećanje i imamo obavezu da ga uvek iskoristimo na najbolji mogući način.