Danas u našem članku nećemo pričati o nekoj anegdoti već o prenošenju svedočanstva, o nasleđu koje ostavlja utisak zbog onoga što su ova dva umetnika imala zajedničko, uprkos razlikama u njihovim lekcijama. Predlog za današnju priču daje nam jedna fotografija. Snimio ga je 1974. godine Gianfranco Gorgoni, a snimak prikazuje portrete Giorgia de Chirica i Andy Warhola zajedno. Izuzetnost ove fotografije i sreća koja je karakteriše, leže u činjenici da, u još jednom alegorijskom čitanju koje nam omogućava potvrdu, De Chirico prenosi Vorholu svoju koncepciju senke. Internalizovana, zrela i svesna, ova vizija De Chiricovog sveta senke rezultat je preciznog i hijeratičan metafizičkog istraživanja u kome, element senke karakteriše jedan trenutak, jednu priču. Izgleda da je italijanski majstor sa svesnošću i mirnoćom upravljao istinom koja je uznemiravala još uvek mladog Vorhola; istinu koju će on težiti da prizove i raskomada u svom napornom i neurotičnom, gotovo spasmodičnom istraživanju. Četiri godine nakon snimka, u decembru 1978, Warhol će javnosti predstaviti jednu svoju seriju: Senke. De Chirico je umro samo mesec dana ranije. Uvod u ovu prezentaciju je dakle bila smrt majstora metafizike; senke, sakupljene poslednji put oko,u tom momentu devedesetogodišnjeg majstora, ostavljaju ga da bi svoje trajno boravište pronašle u popularnoj umetnosti Vorhola. On će ih koncipirati u potpunom odsustvu slikovnog narativa zamenjujući natprirodni karakter kojim su prožete u De Kirikovoj metafizici jednom desakalizujućom serijalnošću. Isti Vorhol se, godinu dana kasnije, prilikom intervjua sa Achille Bonito Oliva, ovako izrazio o de Kiriku: “Njegov rad mi se mnogo dopadao. Sviđa mi se njegova umetnost i ideja da je uvek ponavljao iste slike. Stvarno mi se mnogo dopada ova ideja i rekao sam sebi da bi bilo sjajno uraditi upravo to”.

Senke su u Vorholu našle svoje sredstvo umetničke reprodukcije.

U monumentalnoj seriji pod nazivom Senke zamišljenoj kao jedna jedinstvena slika sačinjena od više delova, sa 102 platna sa sitoštampom (poput filmske trake), umetnik nam predstavlja još jednu enigmu za rešavanje, skrivenu iza mehaničkog ponavljanje samo jedne slike (kako u svojoj pozitiv tako i negativ verziji).

Iako na prvi pogled može izgledati beznačajna, repetitivnost u umetnosti Andy Warhola govori sama za sebe, govori o svetu privida, svetu u kome metafizički aspekt gubi svoju vrednost, te stoga nikada nije jednostavna reprodukcija popularne kulture kako se obično tumači. Štaviše, njegova umetnost krije jednu vrstu kriticizma prema ovom masovnom potrošačkom društvu, u kome misticizam i filozofska istraživanja, prisutni u slikama Giorgia de Chirica, nestaje, ustupajući mesto popularnim proizvodima i novom načinu života. Potvrdu ove činjenice daje i sam umetnik, kada se, odgovarajući na pitanje o ovom ostvarenju, zaustavlja na površini jednim: “Otišao sam u diskoteku tokom njenog krečenja, i zamišljam da dekoracija diskoteke treba da se uradi tako.” Jednostavna rečenica poput ove odražava problematizaciju u analizi Vorholove umetnosti sintetizovanom – između ostalog – i njegovom čuvenom rečenicom: “Sve je umetnost i ništa je umetnost”, zalazući se za svoju ličnu filozofsku refleksiju.

Još jedno neophodno pojašnjenje: nerado koristimo datume smrti umetnika kao povode za naše priče; teško da se smrt može opisati značajan događaj zbog koga bi se ispričalo nešto o životu jednog ljudskog bića ili, još preciznije, jednog umetnika. Ono što  njihov rad predstavlja je nešto što predviđa i preklapa vremenske horizonte koji započinju i završavaju rođenjima i smrtima. Današnji slučaj je, dakle, izuzetan slučaj, jedinstven do sada, ali u svojoj izvanrednosti poštuje ono što za sada smatramo našim ličnim pravilom. De Chirico je nestao 20. novembra 1978. godine u Rimu. Na dan koji prethodni njegovom odlasku jedna strana senka okružuje njega i njegovu umetnost: to je senka smrti koja će ga, u roku od nekoliko, uzeti sa sobom. Zemaljski senke, koliko god one to mogu biti u metafizičkoj koncepciji umetnika, odbijaju ovog pratioca ali u svetu umetnosti pronalaze novi izraz i život u Vorholu, dok kao metafizičke senke nestaju sa svojim tvorcem.

Svakako, ne možemo dokazati da je 19. novembar, 1978 godine, s one strane senzibilnog iskustva, bio trenutak tranzicije koncepta senke u svetu umetnosti. Svakako, međutim, želimo da ponudimo omaž de Kiriku kroz viziju koja nastoji da prevaziđe njegovu smrt i fizičku prirodu stvari.

A ako je zapravo tačno da nemamo dokaza da potrdimo ono što smo rekli, ko ih ima da kaže suprotno?

Andy Warhol
Senke
1978
Sitoštampa na platnu
102 platea 190 x 125 cm
Bilbao, Muzej Guggenheim