19/10/2017 je poseban datum za What’s happened. Danas ne predlažemo sadržaj sajta koji govori o umetnosti eksploatišući konvergenciju humanističkog i digitalnog sveta, a osoblje, samo ovog danas, neće sačinjavati samo dvoje entuzijasta, oduševljenim kako stilskim listovima tako i stilovima slika. Jer ćemo se sećati ovog jesenjeg dana kao dana kada smo razgovarali o What’s happend univerzitetskom projektu, kao vrhuncu akademskog puta koji je trajao nešto manje od godinu dana i koji kulminira danom svog izlaganja. U učionici će nas slušati intimna publika, pažljiva i revnosna koja će proceniti naš dosadašnji rad. I upravo se ovde do sada samo virtuelne tribine proširuju onim gledaocima koji su, u ovih nekoliko nedelja, sa prijateljskim strpljenjem čekali da dva studenta sa njima podele umetnost, život i dušu umetnika i njegovog dela. Zahvaljujući vama, danas ćemo govoriti o nečemu opipljivom i živom, što je načinilo svoje prve korake u svetu prepunom zamki, gde frustracija i slava hodaju paralelnim stazama, ali u suprotnim pravcima, na kojima je obeshrabriti se jednako lako kao i biti entuzijastičan. Mi, najbolje što možemo, usmeravamo sa strašću i radošću ovaj mali brod ka horizontu digitalnog sveta kulture prepunog sadržaja, ploveći nasumično, sa jednim okom uvek okrenutim ka sigurnim lukama gde borave naša najveća i duboko ukorenjena znanja. Nekako se, u predstavi naslikanoj na ovoj alegoriju, nalazite i vi koji ste nas, poput povetarca i dobronamerne plime, pokrenuli.
Stići do ovde, nije bilo lako. Morali smo utonuti u našu svest, shvatiti naše granice i upoznаti naše najveće kvalitete. Revnosnim i svakodnevnim radom uspeli smo da poboljšamo naš savršeni rezultat, izvlačeći se iz one mračne rupe: “Možda ću jednog dana to i uraditi, jednog dana kada budem imao više vremena”. Želeli smo da se izvučemo iz tog pretpostavljenog i hipotetičkog vremena koje je sakrilo, našu ideju. Koliko god mala ili fragmentarna bila, ona će biti svedočanstvo naše posvećenosti i inteligencije.
Poput freske koja izranja iz zakopane prošlosti.
Kao 19. oktobra, 1954, kada je – tokom iskopavanja – u prekrasnoj Pompeji pronađena izdvojena i jedinstvena freska: u ogledalu zelene vode, naspram malog ostrva sa četiri ljudske figure i hramom okruženom portikom, otvara se ulaz u luku. U pozadini ovog pomorskog pejzaža, jedrilica ulazi u luku kroz dva pristaništa, podsećajući na Vitrujevske opise: “Pokrivena šetališta, u kojima se prostor naizgled protezao po dužini, naslikano je niz pejzaža inspirisanih različitim karakteristikama mesta : luke, šetališta, obale, reke, izvore, kanale, šume, svetilišta, ovce, pastire i druge slične scene prisutne u prirodi “. Ovaj perspektivni iluzionizam Četvrtog pompejskog stila, tako savršen za dekoraciju kompleksa kakav je Vila San Marco u Stabia-i, otvara mnoge teme. Ne samo temu rimskog slikarstva, već i ideju vile, njene ideologije odnosno romantične potrebe jedinstva sa prirodom koje nastaju upravo ovde, u Rimskoj Campanii.
Stabia, lagunski grad Starog Rima, bio je odmaralište rimskih patricija koji su izgradili mnoge vile, sa aneksiranim kupatima i prelepim freskama. Vila San Marco bila je pravi umetnički i urbani dragulj rimskog carstva, sačinjena -između ostalog- od termi sa vrtom pod portikom i bazenom, sa ninfeumom dekorisanim štukom i lepo uređenim prostorijama za odmor. Vila, u kojoj se i danas nalazi freska odabrana da predstavlja, na simboličan način, naš projekat ovog toliko posebnog dana za nas.
Otkriće grada iznenada sahranjenog vulkanskom erupcijom Vezuva u 79. godini, imao je suštinski značaj za nastanak i razvoj istorije umetnosti kao istinske nauke, čija smo saznanje odlučili da promovišemo What’s happened projektom. Zapravo, obnovljeno interesovanje za proučavanje grčkih i rimskih starina, nastaje kao emotivna reakcija na ova otkrića. Tome je doprinelo i formiranje antikvarske i neoklasične kulturе u Evropi, sa ciljem da se ožive principi harmonije, ravnoteže i proporcije koji su bili prisutni u klasičnoj umetnosti, kao ideal par excellence. Ovaj povratak na klasične principe “idealne lepote” nas dovodi do rada Johana Joahima Vinkelmana, ne samo kao ideatora i teoretičara neoklasicizma, već i kao prvog istoričara umetnosti, koji se, sa svojom Istorijom drevne umetnosti objavljenom 1763, naziva ocem istorije umetnosti onakve kakvu je danas poznajemo. Za njega je istinska umetnost bila drevna umetnost a “jedini način da se postane veliki i, ako je moguće, neponovljiv, je imitacija drevnih.”
“Budući grad zaustavljen erupcijom u jednom pulsirajućem momentu života i, stoga, sačuvan gotovo neoštećen, sa svime što je u tom trenutku postojalo, čini Pompeju jedinstvenim kontekstom za ulazak u dijalog kako sa političkim, društvenim i ekonomskim, tako i umetničkim, profesionalnim i zanatskim aspektima jedne aktivne i produktivne zajednice kao što je ova”. Ova potreba za približavanjem je zapravo svrha projekta Ponovno otkrivanje Pompeja, koga karakteriše snažna digitalna komponenta koja otvara još jednu vezu sa inicijativom What’s Happened: važnost digitalnih tehnologija za proučavanje i prezentovanje kulturnih dobara, odnosno oblasti digitalne humanističke, čiji rezultat predstavlja.
Na taj način, morski pejzaž odabran za danas odaje počast ne samo našim ličnim interesima, već i celom projektu kao savršenoj uniji digitalnih i humanističkih nauka: Istorija umjetnosti i nove tehnologije, kompleksnost nastalih područja i ogromno plavo more.
Morski pejzaž sa arhitekturom
Četvrti stil, 63-79 n.e.
Freska
51,7 x 31,5 cm
Arheološki park Pompeji, Vila San Marco