Ruka i duša koje su nam poklonile ovonedeljno delo, pripadaju jednom izuzetnom umetniku, koga karakteriše delikatna senzibilnost. Slava Van Gogovog problematičnog života često je prethodila njegovoj umetnosti. Sa skoro 900 naslikanih dela i samo jednim prodatim, holandski umetnik prikupiljao je razočaranja i neuspehe koji su ga, nekoliko puta, gurnuli preko granica njegovog krhkog mentalnog zdravlja, ali koji su, najverovatnije, doprineli samoj suštini njegove umetnosti, tako izmučene i žive.
Ipak, njegove radovi nisu potcijenili samo njegovi savremenici. On je sam, 8. oktobra 1888. godine, u pismu svom bratu Teu, koje je napisao tokom boravka u Arlu, kratko likvidira neka od svojih remek-dela, kao što su Oranično polje, Zvezdana noć, Pesnička bašta, Crveni vinograd, definišući ih – svojim rečima – ukratko, romantičnim pejzažima. Upravo je Crveni vinograd bio jedina slika koju je uspeo prodati, a kupila ga je, možda više iz ljubaznosti nego zbog stvarnog interesa, impresionistička slikarka Ana Bok. Međutim, Van Gogova revalorizacija odvila se brzo. Šest meseci nakon njegove smrti, umire i Teo; njegovi prijatelji, uključeni u samostalnu izložbu, prikupili su takođe i deset Vinsentovih platana koja su bila među najcenjenijim.
Odnos između dva brata, tako intiman i simboličan, da ih je gotovo povezivao čak i u smrti, je najobimniji izvor za razumevanje Vinsenta kao umetnika i kao čoveka, neka vrsta dnevnika koji ulazi u tajne njegove duše i priča nam njegovom životu kroz pisma pisana Teu. Nijedan umetnik nije toliko napisao: od kraja septembra 1872, do kraja jula 1890. napisao je više od 900 pisama, dajući nam unutrašnji pogled na njegov umetnički razvoj i omogućavajući nam da razumemo njegove umetničke koncepcije. Ovo snažno prožimanje između umetničkog i književnog sveta najbolje prenosi njegov odnos sa slikarstvom i slikanjem, gde umetnost predstavlja jedno stanje neophodnosti: ne samo jezik koji je najprikladniji za izražavanje emocija i senzacija duše, već fizičku gustinu jedne radnje, zadatak sa kojim se suočavao na gotovo fanatičan način. Njegove reči: “Za svoj rad, ja rizikujem svoj život i moj razume je skoro sasvim uništen…” odražava način na koji se, naročito u poslednjem periodu svog života, suočavao sa procesom slikanja: Van Gog slika brzo, u transu, boreći se sa bolešću.
Intenzitet sa kojim se suočavao sa svetom i – na poseban način – njegov umetnički rad, doveo ga je do otkrića boje do njene čiste ekspresivne vrednosti, uz pomoć koje je mogao da iskaže unutrašnji izraz, pokret duše. Vinsent Van Gog je osećao boju kao živo i dinamično biće, kao simbol ljudske sudbine, koja je postala odlučujući element njegove slike, njena samostalna realnost. Upotrebljava je u surovom stanju, direktno iz tube, stavlja je u grube odnose i nametljive kontraste; takođe je koristi kao crtež, da definiše formu, da organizuje kompoziciju i za definisanje ideje. Mada u svome biću i karakteru sadrži dinamizam i unutrašnju eksplozivnost, boja nije stavljana na platno po slučaju, automatski i nekontrolisano, već u skladu sa razvijenim umetničkom sistemom: u Van Gogovoj slici sve je usklađeno i povezano. Dakle, iza zamaha strasti i psihološke plahovitosti, delovala je izuzetna likovna i intelektualna koncentracija. Njegovo slikarstvo nije sledilo njegovu plahovitu i neurotičnu prirodu, već joj se odupiralo pokušavajući da je prevaziđe.
Njegova slika, ne predstavlja pakao u kome je živeo, već viziju izgubljenog raja.
Teško je posmatrati dela Van Goga i ne primetiti intimno očajanje usled nerazumevanja i, jednako je složeno moći zamisliti šta bi umetnik osetio prilikom ulaska u muzeje koji nose njegovo ime, lutajući između kolekcija koje od njegovih dela čine dijamante. U epizodi 5×10 TV serije“ Doctor Who“, scenaristi su ubacili zapanjenog i dirnutog Van Goga. Jedan od najentuzijastičnijih poklona jednom od najvećih umetnika ikada, još jedna prilika da se poklonimo sećanju na njega i prisetimo se da njegovo nasledje nisu samo romantični pejzaži, već neka od najvećih remek-dela istorije umetnosti.
Van Gog,
Crveni vinograd,
1888,
Ulje na platnu,
75×93 cm,
Moskva, Muzej lepih umetnosti Puškin